Da li je ovo društvo zaslužilo šamar?

Onda, u jednom trenutku, sve postane jasno, sve postane kristalno jasno. Magla kao da se razvukla i ostalo je sve ogoljeno i realno, onako kako jeste. Moram da priznam da je proteklih nekoliko meseci bilo loše, veoma loše čak šta, a negativna energija se širi kao da si zapalio šibicu. Ali od nje nema vajde. Bačeni u džunglu ili zavijeni u svilu, dodje na isto ako se osećamo loše, jer sami smo krivi zato što se tako osećamo, sami smo sebe dotle doveli, i onda kada imamo sve, to nam nije dovoljno.Treba nam još, a nismo ni svesni da život prolazi pored nas, srećan i zadovoljan,smeje se. Sad mogu da me upucaju puškom, ali ne mogu da mi vrate osećaj da sam pregažena vozom. Sad mogu da me streljaju, ali ovu energiju ne mogu da mi oduzmu. Nikome nije lako, nikad nikome nije ni bilo. Ali ono što mi radimo jeste, ne gledamo u sebe tada, tražimo izgovore i opravdanja, ne volimu našu bit, nego tražimo neki izlaz, a izlaza nema, ili se bar tako čini. Izlaz je u srcu, u onome što osećamo. Uvek je bio, ali smo zaboravili da ga slušamo, jer smatramo da je ispravnije slušati glavu. Tu se ne slažem. 
Moć je u srcu i jedino što imamo je srce, a ako nije čisto i beskrajno, onda nije u redu, samo da se zna. Umrlajno srce je odraz nezadovoljstva, a takvo srce treba pod hitno čistiti.

Zašto sam počela svakog dana da proveravam bioprognozu? Podsećam sebe na svog oca koji je non sop govorio kako je neraspoložen zbog vremena i uvek sam smatrala da je vreme jedini način da nadje opravdanje za svoje neraspoloženje, sada sam postala ista takva. Potrebno mi je malo sunca u ovom životu. Ponekad nam se čini da sunca nema. Moramo da zamislimo da je tu. Da se setimo da je sve u našoj glavi, kao što kažu Killersi. Ne samo to, da se vratimo izgubljenim snovima, valjda nam oni daju neku snagu, kao kad smo bili deca. Ne znam za vas, ali ja nisam zadovoljna ovim vremenom u kojim živim. Znam da nikada nije savršeno, ali nekako volela bih da sam rodjena u osamdesetima.  Volela bih da se vrate one žurke, djuskanje uz Duran Duran i Michael Jackson-a, sedeljke sa društvom, da momci budu momci, a devojke devojke. Šta imamo sada? Momke koje još malo, pa više i nećemo razlikovati od devojaka. Ne mogu da kažem da  mi se ne svidja što imaju stila i to što vode računa ali preteruju. Obrve su im sredjenije od mojih. A i devojke, gde su se izgubile prizemne, pribrane devojke? Počinjemo da se ponašamo kao muškarci, ribetine, sa slobodnim stavom bez straha da im pridjemo i nateramo da nas časte pićem. Slabije se uklapam u celu tu priču. Bez straha da kažem da sam sama i da nemam momka, nailazim na razne "budže" i "mr. znaš ti ko je moj tata" ?!

Vratite se normalni, fini momci i devojke. Nedostajete vašoj budućoj deci :-)