Vreme je krivo za sve.
Zašto sam počela svakog dana da proveravam bioprognozu? Podsećam sebe na svog oca koji je non sop govorio kako je neraspoložen zbog vremena i uvek sam smatrala da je vreme jedini način da nadje opravdanje za svoje neraspoloženje, sada sam postala ista takva. Potrebno mi je malo sunca u ovom životu. Ponekad nam se čini da sunca nema. Moramo da zamislimo da je tu. Da se setimo da je sve u našoj glavi, kao što kažu Killersi. Ne samo to, da se vratimo izgubljenim snovima, valjda nam oni daju neku snagu, kao kad smo bili deca. Ne znam za vas, ali ja nisam zadovoljna ovim vremenom u kojim živim. Znam da nikada nije savršeno, ali nekako volela bih da sam rodjena u osamdesetima. Volela bih da se vrate one žurke, djuskanje uz Duran Duran i Michael Jackson-a, sedeljke sa društvom, da momci budu momci, a devojke devojke. Šta imamo sada? Momke koje još malo, pa više i nećemo razlikovati od devojaka. Ne mogu da kažem da mi se ne svidja što imaju stila i to što vode računa ali preteruju. Obrve su im sredjenije od mojih. A i devojke, gde su se izgubile prizemne, pribrane devojke? Počinjemo da se ponašamo kao muškarci, ribetine, sa slobodnim stavom bez straha da im pridjemo i nateramo da nas časte pićem. Slabije se uklapam u celu tu priču. Bez straha da kažem da sam sama i da nemam momka, nailazim na razne "budže" i "mr. znaš ti ko je moj tata" ?!
Vratite se normalni, fini momci i devojke. Nedostajete vašoj budućoj deci :-)