Moj šamar društvenom ukusu današnjice
Tog jutra, nad gradom se spustila magla, teška i neprozirna. Obukao sam sivi džemper, kako skladno, slagao se sa oblacima u potpunosti. Na moju baksuznu sreću, čim sam izašao počela je kiša, bolje reći pljusak.
Kada sam ušao u učonicu, kiša se cedila sa mene, nisam ni stigao da skinem kaput, kada me je saleteo drug iz klupe, glas mu je bio zgrožen i nekako drhtav, kao da će zaplakati. Šta li se desilo, da li mu je neko umro. Nisam ni stigao da pitam, već me je obasipao rečima, njegova majka videla je na fejsbuku sliku gde je pijan i drži džoint. Hm, nije ni čudo koliko vremena provodi na fejsbuku. Ali mi nije jasan deo kada je majka proveravala svog sina preko društvene mreže, kome još treba direktna komunikacija. Potapšao sam ga po ledjima i zagrlio, nisam mogao sa njim da raspravljam o svim tim stvarima, danas mi nije bio dan, a nisam želeo da ga povredim.
Čitavog dana sam bio mamuran, ni sam ne znam zašto. Vraćajući se kući iz škole, sretao sam hodajuće zombije. Svi obučeni nekako isto, koračaju uhodanim maršom, žure na posao ili kod zubara, možda i nešto treće. Dok čekam da se upali zeleno, prenerazim se videći prizor koji se dešava ispred. Dugački crni auto se zaustavlja naglo kočeći ispred mališana. Mali se sav savio, skupio ruke oko glave. Dobro je, pomislih. Ali onda dolazi majka i udara malom šamar. Nema sreće u glasu, zahvalnosti Bogu što je preživeo, već samo prezir i ljutnja. Govori o igrici. Mali je želeo igricu pa je potrčao, majka nije bila popustljiva po tom pitanju. Ne mora da je ima i on ako je imaju svi njegovi vršnjaci. Ili mora? Majka govori da previše vremena provodi za kompijuterom, da to nije zdravo, a da je njegova igrica nasilna. Ali mali ne razume, želi je, jer je svi žele. I dobiće je.
Napokon zeleno, skoro svi su već prešli pešački, da nisam ni primetio. Toliko sam bio zatečen. Nisam mogao da sredim svoje iskomešane misli. Hej, pa živi smo. Ne nije bitno. Nemamo svoje igrice.
Prilično rasejan po prirodi, shvatam da sam već stigao do kuće. Otvorivši vrata i ušavši u prostranu dnevnu sobu, bacam ranac i palim tv. Napokon mogu da se odmorim i ne razmišljam, gledajući neki od razgaljujućih sadržaja, ali omiljenu seriju prekidaju najnovije vesti. Uhvaćen je ministar nečega, osumnjičen za kradju. Pokrao je milione i milione. Svakog dana slušati o ljudima koji ovaj ograničeni svet vode uzdama u propast.Deprimira me to,, stvarno. Koliko god se ja trudio, možda ću sutra završiti kao nezadovoljni prodavac novina.
Umoran od misli koje me more, pokušavam da utonem u san.
Sedim na nekoj stolici, i dok razaznajem gde sam, shvatam da sam na nekom rodjendanu, magla oko mene, osećam miris marihuane i dim cigareta. A onda se prenerazim jer ugledam svoju mladju sestru, neki lik joj daje malo belog i ona uzima. Ne, derem se ali me niko ne čuje. Ali imaš samo trinaest godina. Nije bitno, kaže mi ona. Moje drugarice su već spavale sa dečkom. Vi ste deca. Više nismo.
Naglo iskakanje iz kreveta može da bude bolno. Ako udariš u naslon od stočića, i probudiš se mokar, uplašen svojim snom. Toliko mi je mučno, ne mogu da se smirim. I samo se pitam da li smo toliko navikli na ovaj svet da ne vidimo više ni kako ni gde živimo?
Kao dresirani psi. Ne znaju za bolje, i ako pokušaju drugačije od ljudskih zamisli, onda su divlji. Koliko ćemo mi tek biti divlji? Da li postajemo robovi ovog društva ne pokušavajući da učinimo nešto drugačije?
Naš je izbor hoćemo li prihvatiti stege i priključiti se hordi ili ih se otarasiti i biti lutalica.
Stara, luda neprihvaćena lutalica, koja svake večeri odlazi u svoju tamnu jazbinu i laje na zvezde.